Great article about the Academy!

Great article about Nightlife Academy in Politika Newspaper:

http://www.politika.rs/rubrike/Beograd/Akademija-za-jednu-noc.lt.html
 
Studenti su mahom mlađi turisti, koji dolaze na svoju ruku, bez mnogo znanja o Beogradu. –U Akademiji za noćni život nalaze mlade vodiče kroz kultna mesta, kao i manje poznate lokale koje su sladokusci već prepoznali
Pravo kolo, bez foliranja, uprkos nazivu kafane

Postoji u Beogradu akademija lepih veština na kojoj se diploma dobija bukvalno preko noći. Sve se završava razmenom novčanica sa dekanom, za kafanskim stolom, u društvu prijatnih devojaka. Šema je međunarodna, jer posao vodi izvesni Holanđanin, a diplomci su takođe listom stranci. Jedina lekcija koju kandidat mora savladati da bi se okitio akademskim zvanjem jesu stihovi jednostavniji od onih iz čitanke za prvi razred osnovne škole: „Evo banke, Cigane moj”.

– Pazite na kvačice nad slovima – upozorava profesorka Tijana, dok trojici učenika u kafani „Šta je tu je” deli listove papira sa odštampanim tekstom stare pesme. – Ispod stihova je ispisano koji dvoglasi im odgovaraju, tako ćete ih najlakše izgovoriti – pojašnjava Tijana, očito rešena da ipak ne dopusti kandidatima da se tek tako provuku.

Tijana i oni su se upoznali oko pola sata ranije, ispred knjižare „Plato”. Tri večeri nedeljno tu je mesto na kojem se sastaju profesori i studenti Beogradske akademije za noćni život. Studenti su turisti, mahom mlađi, koji dolaze na svoju ruku, bez mnogo znanja o glavnom gradu Srbije. U Akademiji za noćni život nalaze mlade vodiče kroz kultna mesta, kao i lokale koje su sladokusci već prepoznali, ali ih čaršija još nije izvikala i počela da pretrpava svake noći.

– Sad idemo u pravu srpsku kafanu, za koju postoje dve definicije. Muška glasi: to je zadimljeno mesto gde ne možete da dišete i gde muškarci piju bez žena. Ženska definicija je da je to mesto sa živom muzikom, gde i muškarci i žene naručuju pesme, pevaju i igraju. Ne brinite, večeras idemo u ženske kafane – priča Ana, drugi vodič, trojici Holanđana, Henku, Joranu i Omaru, na koje je njihov sunarodnik, dekan akademije, naišao na ulici i pozvao ih na turu.

„Šta se dešava”, zbunjeno se osvrću Holanđani kada na nekoliko metara od njih, u polumraku kod Vukovog i Dositejevog muzeja, prasnu petarde.

– Nenajavljeni kontrolni za studente – kaže dekan Ralf van der Zajden, koristeći englesku frazu koja u doslovnom prevodu glasi „bum-kviz”. – Ne plašite se, petarde su tradicionalni srpski način za proslavu Nove godine. Čućete ih još mnogo.

U „Šta je tu je”, društvo se smešta u rustičnom ambijentu, za drveni sto nad kojim vise stari zanatski radovi i slika druga Tita. Konobar u šalvarama iznosi meze, a Tijana i Ana objašnjavaju Holanđanima kako se prave kavurma i srpski specijaliteti. Začuđena lica turista postaju pomalo i preplašena kada im pokažu kako se rakija pravilno ispija iz „unučeta”, s rukama na leđima, zubima držeći grlić i zabacujući glavu dok vrela tečnost klizi niz grlo. Omar otpija dva gutljaja, Joran stiže do polovine „unučeta”, a Henk svoj uspeva da isprazni.

– Posle ovoga ćeš tečno progovoriti srpski, pa i one reči kojima vas još nismo naučili – kaže Ana, dok Ralf ispija svoju dozu uz osmeh i komentar: „E, sad sam se vratio u Beograd”.

– Danas po podne sam stigao iz Haga, upravo iz Ševeningena. Podesilo se da svi ovde znaju iz kojeg mesta potičem. Beograd sam prvi put video 2004. godine, kada sam, kao diplomac političkih nauka, dobio stipendiju za boravak na Kosovu. Kad sam se vratio u Hag, gradska uprava me je angažovala za program razmene studenata i stipendija za Srbe jer nisu hteli da i dalje mislite kako je nama zadovoljstvo da hapsimo i zatvaramo vaše ljude. Kada su nedavno, zbog kresanja troškova, ugasili program, shvatio sam da sam se potpuno zaljubio u Beograd, da bez njega ne mogu i proletos sam se preselio ovde. Prvo sam vodio biciklističke ture za turiste, a od zimus, kad se vreme pogoršalo, pokrenuo sam, uz pomoć ovdašnjih vodiča, mladih ljudi koji se snalaze u noćnom životu, ovu akademiju – iznosi Ralf svoju priču.

Posle lekcije u „Šta je tu je”, akademija se seli dalje, u „Supermarket koncept stor”. Ovde se seda za stakleni sto u nepušačkom odeljku, među gomilom suvenira modernog dizajna, a rakija se u stomaku meša sa koktelima.

– Evo je – uzbuđeno se podguruju Omar, Henk i Joram, pokazujući „bombastično” građenu devojku u uzanoj haljini koja promiče „Supermarketom”. – Prva silikonska devojka koju smo ovde videli. Čuli smo da su one jedna od beogradskih atrakcija.

Nešto kasnije, u Silikonskoj dolini, Ralf skreće pažnju sunarodnicima na džipove i ostala „besna” kola parkirana nasred ulice.

– Sad je hladno, ali leti biste videli vlasnike kako iznose piće iz lokala i nalakte se na svoj automobil da bi svi videli kakvu mašinu imaju – nastavlja Tijana sa lekcijom iz beogradskog noćnog folklora.

Tura stiže u kafanu „Foliranti”, gde Holanđani naleću na romski kafanski trio – harmonika, gitara i bubnjić. U lokalu je veselo, ali svi su još prilepljeni za stolice. Tada Holanđani naručuju „Evo banke, Cigane moj”. Vreme je da uz muziku otpevaju pesmu koju su u prethodnoj kafani vežbali „na suvo”, a kapela. Tijana i Ana iz tašni vade male daire, Henk uzima jedne i drži ritam. Ralf pokazuje Joranu koliko novca da odvoji za muzičare i kako da gurne novčanice u harmoniku.A onda kreće kolo. Ana i Tijana hvataju turiste za ruke i počinju da na dvojku vezu sitno. Ustaju i ostali gosti, pola kafane se pridružuje kolu koje vode Holanđani.

Kada tura konačno napušta „Folirante”, već je ponoć. Zvanično, obilazak je završen. Ali, ostalo je još mesta koje treba videti, a Holanđani su više nego raspoloženi da nastave provod. Dogovor pada i društvo, u kojem se već odavno razgovor ne vodi uštogljeno, kao između vodiča i turista, nego kao među drugarima, udaljava se ka sledećem lokalu. Počinje dopunska nastava.

Write a comment

Comments: 0